Представа Хасанагиница по тексту Љубомира Симовића, у режији Милоша Јагодића а у извођењу Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“, Културно-просветног центра Петровац на Млави, премијерно је изведена у јуну месецу 2024. године. До сада је имала 25 извођења у земљи и иностранству. Радња представе смештена је у време друге половине 19 века, у Босни и Херцеговини, и говори о времену османске владавине на тим просторима у контексту породичних односа, у којима је централна личност жена, подређена мушком свету, обичајима, потчињеном положају који има у том друштву.
Ова трагедија осликава личну драму сваке жене која је живела у том времену. Њену патњу, бол, понижење и немогућност било каквог права на одабир, мишљење, хтење а на крају и права на живот. У комаду који је постављен као трагедија, која се исчитава у односу главне јунакиње Хасанагинице и њеног мужа, богатог угледног агу, који је протеривањем из куће одваја од детета и враћа угледном брату бегу назад у породицу из које је дошла.
У комаду који је постављен као трагедија, која се исчитава у односу главне јунакиње Хасанагинице и њеног мужа, богатог угледног агу, који је протеривањем из куће одваја од детета и враћа угледном брату бегу назад у породицу из које је дошла. Њена несрећа се ту не завршава, она по природи ствари и тадашњем друштвеном поретку припада вољи брата, који њену трагедију користи за лични политички обрачун са агом који је протерао и из чисте похлепе не марећи за бол и непртавду која је његовој сестри учињена, јер је положај жене у друштву 19 века у османском царству и био такав, да је жена ствар и власништво мушкарца и да је њена једина друтшвена функција да рађа и служи, оцу, брату, мужу, даље је уништава инструирајући лажну свадбу са већ увелико покојним бегом како би њеног сада већ бившег мужа понизио и политички компромитовао пред османским властодршцима тог времена.
Представа Хасанагиница по тексту Љубомира Симовића, у режији Милоша Јагодића а у извођењу Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“, Културно-просветног центра Петровац на Млави, премијерно је изведена у јуну месецу 2024. године.
До сада је имала 25 извођења у земљи и иностранству. Радња представе смештена је у време друге половине 19 века, у Босни и Херцеговини, и говори о времену османске владавине на тим просторима у контексту породичних односа, у којима је централна личност жена, подређена мушком свету, обичајима, потчињеном положају који има у том друштву. Ова трагедија осликава личну драму сваке жене која је живела у том времену. Њену патњу, бол, понижење и немогућност било каквог права на одабир, мишљење, хтење а на крају и права на живот.
У комаду који је постављен као трагедија, која се исчитава у односу главне јунакиње Хасанагинице и њеног мужа, богатог угледног агу, који је протеривањем из куће одваја од детета и враћа угледном брату бегу назад у породицу из које је дошла. Њена несрећа се ту не завршава, она по природи ствари и тадашњем друштвеном поретку припада вољи брата, који њену трагедију користи за лични политички обрачун са агом који је протерао и из чисте похлепе не марећи за бол и непртавду која је његовој сестри учињена, јер је положај жене у друштву 19 века у османском царству и био такав, да је жена ствар и власништво мушкарца и да је њена једина друтшвена функција да рађа и служи, оцу, брату, мужу, даље је уништава инструирајући лажну свадбу са већ увелико покојним бегом како би њеног сада већ бившег мужа понизио и политички компромитовао пред османским властодршцима тог времена.
Ово антологијско драмско дело српске књижевности академика Љубомира Симовића, говори о личној трагедији једне жене (сваке жене у Османском царству тог доба) која је животом на крају платила мушке обичаје тог мушког окрутног света оправдане обичајима и правиима тог друштва. А која на концу свега крију њену неузвраћену љубав мужу која је и изродила његову бол, сујету и истинску патњу због кје је он и кажњава најсуровије одвајањем од новорођеног детета, где она обесправљена као ствар прелази у руке брата који је даље рањава и гони у још већи понор. А и како другачије кад је и као ствар дата мужу седам година пре тог немилог догођаја да ћути и трпи и покорно живи у том мушком свету као слуга тих истих обичаја.
Ово антологијско драмско дело српске књижевности академика Љубомира Симовића, говори о личној трагедији једне жене (сваке жене у Османском царству тог доба) која је животом на крају платила мушке обичаје тог мушког окрутног света оправдане обичајима и правиима тог друштва. А која на концу свега крију њену неузвраћену љубав мужу која је и изродила његову бол, сујету и истинску патњу због кје је он и кажњава најсуровије одвајањем од новорођеног детета, где она обесправљена као ствар прелази у руке брата који је даље рањава и гони у још већи понор. А и како другачије кад је и као ствар дата мужу седам година пре тог немилог догођаја да ћути и трпи и покорно живи у том мушком свету као слуга тих истих обичаја.
УЧЕШЋЕ НА ФЕСТИВАЛИМА, НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
Више о самој представи
ХАСАНАГИНИЦА је народна балада, настала у патријархалном муслиманском друштву, која приповеда о трагичном сукобу Хасанаге и његове супруге. Љубав и неразумевање супружника чине основу трагичке кривице у овој епско – лирској трагедији, насталој у другој половини 17.века.
Ова неуобичајена балада говори о несрећној жени коју је муж потерао од куће јер га није посетила у бојном шатору, након што је био рањен. Не наводи се конкретан разлог због чега га није посетила, осим Хасанагининог мишљење да је то од „стида“. Хасанагиница је племенита жена, па је нетипично за садржај народне песму да је таква жена отерана с двора, јер у народној књижевности се жена тера од куће само ако је ниског рода или неверна.
Хасанагиница није ни једно од тога. Њен једини грех је то што није посетила болесног мужа, иако јој традиционалне друштвене норме то и бране. Она није имала право да га посети, али он јој то ипак приговара. Предбацује јој што Хасанагиница није погазила обичаје и посетила га, јер испада да њена љубав према њему није јача од васпитаности и порива да следи правила. Хасанагиница је у посве незавидном положају, јер је крива ма што направила.
Упркос томе што она заправо ништа лоше није направила, увређени и поносни Хасан-ага одлучи је отерати и ту нитко нема право поговора, поготово не она. Ово јасно указује колико је доминантан био патријархат у време када је песма настала. Тек с тиме на уму можемо да разумемо и мотив песме и трагичност њеног главног лика. Након што је Хасанагиница отерана, о њеној судбини надаље одлучује њен брат.
Она сама нема никаква права нити глас да одлучује о себи, једно што може је молити брата да услиши њене молитве. Али он не хаје много за њене жеље, поготово не након „срамоте“ коју му је приушила, јер наравно да се она сматра кривом што је отерана, зато је супротно њеној вољи удаје за имотског калифу. Хасанагиница је добра удавача, јер је богата и племенита, а уз то је опште добра и лепа жена.
На сам дан венчања, трагичност Хасанагинице се продубљује и долази до врхунца. Она моли да сврати у дворац, да види своје дете, које је још увек у колевци.
У представи петровачког позоришта, режисер Милош Јагодић, прави адаптацију и промену, тако да Хасанагиници буде дозвољено да види дете, где она над колевком умире.
Ова сцена назире крај представе, а због свог нетипичног саџаја, емотивности и поруке, код публике увек изазове емотивне реакције, које се осликавају на лицу и након изласка из сале.
Галерија фотографија
